Od 'ćeri-tuđe sriće do hercegovačkog feminizma

Čeljadi moja,

ajmo se najprvo dogovorit oko jedne stvari: kad van ovden rečen “Hercegovci”, ne mislin na svaku kuću, svaku mater, svakog ćaću ni svakog Hercegovca. Ne mislin ni da je svaka “stara škola” bila zlo. Mislin prvenstveno na obrazac koji se na ovin prostorima dugo drža' ko zakon prirode: sin je predstavnik i produžetak loze, a ‘ćer je tuđa srića ili tuđa kuća, ovisi kako se di kaže. More se pravit lud ko god oće i kazat “ma nije baš tako”, ali ko god tako kaže, nikad nije uša u ostavinsku raspravu u prosičnoj hercegovačkoj kući.

Zato je ova besida ositljiva. Jerbo dira u nešto šta je mnogima “normalno”, ali normalno nije isto šta i pravedno.

U puno kuća sridinon prošlog stolića žensko dite se nije gledalo ko budućnost, nego ko trošak koji odlazi iz kuće. “Šta ću je slat u školu kad će se udat?” “Šta ću joj davat zemlje kad će otić u tuđu kuću?” “Ko će mi ostat na ognjištu?” I eto ti u čas mentaliteta koji marginalizira ženu, barem dok je kod ćaće i dok ne postane nečija mater. Ipak je mater u Hercegovini svetinja.

Da se vratin na kolosik, ta mater mora proć curovanje i nečije je dite dok se ne uda. Odnos prema njoj ko ditetu koje samo po sebi nema vridnost, ostavlja ozbiljne poslidice i nije isključivo “zločestoća” roditelja. To je u jednu ruku bija ekonomski i rodbinski sustav: zemlja je ‘ranila kuću, a kuća je bila patrilinearna, iliti po naški - nastavlja se priko muškarca. U takvom sustavu ‘ćer se često smatrala “privrimenin članon” vlastite kuće, a sin “trajnin nositeljen”. To je bija više društveni obrazac, negoli mržnja prema ženama.

U vezi s timen, korisno je kazat i ono šta potvrđuju knjige, istraživanja i pametni ljudi koji su se godinama bavili našin sviton. Ne zato da bi naš dinarski mentalitet sakrili iza znanosti i opravdali ga njomen ili možda opravdali modernu hercegovačku ženskadiju, nego više poradi toga da niko ne more kazat da je mentalitet današnje hercegovačke, čvrste, borbene i samostalne žene samo “ženski hir” ili “moderna izmišljotina”.