Zašto stalno radimo na sebi, a i dalje smo isti?

✍️ Ova besida zaštićena je autorskim pravima.
Sadržaj ove beside nije dopušteno kopirati, prosljeđivati, screenshotati ni javno objavljivati bez izričitog dopuštenja autorice.
Svako dijeljenje mora sadržavati jasno navođenje autorice Andrijana Vekić i oznaku profila: @babini.savjeti.

Dopuštenje me možete zatražiti odgovorom na ovaj mail ili porukom na Instagram profilu @babini.savjeti.

Čeljadi moja,

već neko duže vrime po mojoj glavi se mota razmišljanje o tome kako pripadamo generaciji koja više od ijedne druge prije nas ima alate za samopomoć i sa svi’ strana ponude pomoći u svin segmentima života.

Doslovno na svakon ćošku, i u fizičkon i u virtualnon obliku moremo pročitat: “pet koraka do”, “trideset dana pripreme za…”, “sedan savita za smislen život”, “kako se oslobodit ovoga ili onoga”… i tako u nedogled. Šta knjige, šta edukacije, šta podkasti, šta radionice… Sa svi’ strana svit vrišti od samopomoći, a mi nikad lošije i nikad izgubljeniji… Kako? Zašto?

Do savršenstva smo doveli imenovanje stvari, pojava, problema… Razvili recepte za rišavanje svakog pojedinačnog problema. Znamo pripoznat obrasce i imenovat ono šta osićamo. Dobili smo prostor i slobodu za izreć, toliko da u minuti cili svit more saznat kako se osićamo, šta radimo i di grišimo, pa u roku par minuta moremo čak iz cilog svita prikupit iskustva i savite kako rišit neku situaciju. U svakon trenutku za gotovo svaku situaciju imamo alat “how to”, i opet, kad dođe konkritna situacija, reagiramo isto. Isti obrazac, ista reakcija, isti mi. Ko da između spoznaje i promine postoji neka provalija koju ne uspivamo primostit.

Koliko ste me samo puta pitali da van priporučin neku knjigu za rišavanje ili pomoć u suočavanju s nekin životnin situacijama? Da mi je za svako takvo pitanje samo cenat, imala bi za stan u Zagrebu. Koliko ste puta skontali da nešto nije kako triba bit i odlučili popravit stvar i bit drugačiji? Koliko puta ste rekli: od danas minjan stvari, od sutra krećen ozbiljno? Koliko puta ste pročitali nešta šta vas je pogodilo, pa ste mrvu jasnije razumili sebe, možda čak i počeli radit na sebi kako triba – i onda, u prvoj konkritnoj situaciji, jopet isto? Zatin dođe razočaranje, pa krivnja, pa nova odluka. I tako u krug.

Nije, daklen, problem šta se ne trudimo. Problem je šta ne razumimo zašto se ne minjamo.

Naravno, nisan ja prva koja razmišlja o ovon problemu. Psihologija je to već odavno primitila i imenovala problem jednin neugodnin, ali vrlo točnin imenon – iluzija napretka.

Šta to u praksi znači?