Ja nisam debela guda, nego Božje ljubljeno dite

AI will write 90% of code by the end of 2026, and only 10% of developers will stay relevant.

The engineers in that 10% aren't smarter. They just know how to use AI.

We put together the exact playbook Anthropic engineers use to make sure you're in the top 10%.

Sign up for The Code and get access to:

Join 250K+ engineers

✍️ Ova besida zaštićena je autorskim pravima.
Sadržaj ove beside nije dopušteno kopirati, prosljeđivati, screenshotati ni javno objavljivati bez izričitog dopuštenja autorice.
U slučaju dopuštenja, svako dijeljenje mora sadržavati jasno navođenje autorice Andrijana Vekić i oznaku profila: @babini.savjeti.

Dopuštenje me možete zatražiti odgovorom na ovaj mail ili porukom na Instagram profilu @babini.savjeti.

Čeljadi moja,

prošli vikend me jedna stvar toliko izbacila iz takta da je morala postat besida. Zapravo, više me podsitilo na ono šta sam proživila u ditinjstvu, nego šta me naživcirala. Bila je to jedna obična, bezazlena ćakula za stolom među prijateljima i rodbinom. Sidila sam tako među svojima kad je razgovor, kako to već biva, skrenuo na dicu, točnije na moju devetogodišnju nećakinju. Sve je bilo dobro dok nisam čula “isto se dobro nabucila”, “nije ono više žgoljava ko prije.” Isti oni ljudi koji su komentirali kad je bila mršava.

Istina je zapravo da je dite savršeno zdravo i normalno razvijeno za svoju dob. Povuklo je obiteljske gene, stamenito je, čvrsto, šta bi naši stari rekli, nabijeno. Međutim, prije samo godinu-dvi, dok je ta ista divojčica bila mršava ko čačkalica, kost i koža, tako da smo je morali natravat da pojide zalogaj, tada su zvocali kako je priviše žgoljava, kako triba pojist nešto, kako je prislabašna. Znači, kad je bila mršava, ne valja. Sad kad se popunila i ojačala, opet ne valja. Danas znam da problem nikad nije bio u ditetu. Ni onda kad je bila mršava, ni sad kad je čvrsta. Problem je u oku koje gleda. Svaka sredina, svaka obitelj ima to oko koje će uvik, ali baš uvik, nać zamirku. Takvo oko nije mirilo istine, nego bolesti onoga tko njime gleda.

Dok su oni tako komentirali dite od devet godina, u meni je jedna stara, davno zaciljena rana, zapravo ožiljak lagano zategnuo i zapekao. To dite razumin bolje nego iko za tim stolom, jer sam ja bila to dite. Zato sam odmah, mirno ali odlučno reagirala: “da vas više nikad nisam čula da to spomenete, pogotovo ne prid njom. Dite je zdravo i normalno, a to šta je vaš pogled poremećen, nije moj problem. Nađite drugi način za ličenje kompleksa.” Čvrsto sam odlučila, koliko je do mene, da to milo dite neću pripustit na milost i nemilost tuđim iskrivljenim pogledima i nepromišljenim komentarima. Neću dopustit da mojoj nećakinji nabiju isti onaj kompleks koji su meni nabili i s kojim sam se borila godinama.

Da bih vam objasnila zašto sam tako odlučna, moram vam ispričat svoju priču. Ne da biste me žalili, Bože sačuvaj, nego zato šta u njoj ima nešto šta bi moglo osloboditi neku dušu koja se i danas grči pod istim teretom. Ja sam se svog tereta, Bogu hvala i slava, odavno oslobodila, toliko da se te rane gotovo i ne sićam, osim u ovakvim spomenutim situacijama.