Kad ti obitelj nije utočište

Čeljadi moja,

Ne znan broja poruka koje sam u ovi’ 6 godina otkako vodin profil “Babini savjeti” dobila na temu loši’ ili narušeni’ obiteljski’ odnosa i uvik me fascinira kako čovik more podnosit udarce od cilog svita koje brzo zaboravi, ali ga najviše rane oni od kućne čeljadi koje teško zaboravlja. Od tuđe riči se oporaviš, ali od riči svoje krvi teško. Nekad bi volija da te strefija grom nego da si to doživija. Milijun puta san čula ili čak doživila da vas/nas je baš obitelj — ona od koje ste očekivali toplinu, sigurnost i čuvanje leđa — najviše povridila, sputala i zakočila.

Ne boj se, za takve situacije znade i Biblija. Od nezini’ prvi’ stranica čitamo da se najžešći sukobi događaju među svojima: Abel i Kajin, Jakov i Ezav, Josip i braća. Niko te ne more raniti tako precizno ko onaj ko zna di te najviše boli i di si najtanji. Jerbo krv najbolje poznaje put do srca. E sad, jol će sa sebon donit otrov, jol snagu. Ajd’ znadni…

Čovik često misli: “Moja obitelj me mora volit. Mora me podržat. Mora me razumit.” Ma je to u teoriji tako, ali praksa je puno nemilosrdnija i kaže da niko nikoga nije dužan volit. Nažalost, ljubav se ne podrazumiva kod svakoga. Insan insanu skoro svaki dan pokazuje da jubav nije pravo, veda dar. More ti je dat’, more ne dat’, kako mu se ćefne. Čak ni krv nije garancija ljubavi. Bog nam je da’ obitelj kao prvu školu ljubavi, ali nije obeća i zagarantira da će ta škola uvik imat dobre učitelje, jerbo nam je svima da’ slobodnu volju da biramo kako ćemo se ponašat. Nekad nam zapadnu oni koji su jedva sami sebe naučili (pri)živit. Nekad zapadnu oni koji su ranjeni, neosvišteni, neizličeni, pa sve to prinose na nas. Nekad zapadnu odlični ljudi, ali drukčiji karakteri — pa se kršumamo ili zalipimo za nečije mane ko bršljan na zid.

I to je tako…Život.