Kako pripoznat razliku između oholosti i zdravi' granica

Čeljadi moja,

Sve češće vidin da se ljudi boje svoje vlastite jasnoće, stavova i čvrstine. Vrlo često drugi to nazivaju ladnoćom i svako malo takva “ladnoća” naiđe na osudu ili barem prozivku. Današnje čeljade koje je odgojeno po “staroj školi”, kad mora izreć “ne mogu” ili “ne želin”, odma’ formira liniju obrane jerbo se mora zaštitit od onizi koji nikad nisu imali granice u životu. Čeljade se odma poplaši da će ispast’ oholo, sebično ili nezahvalno. Onda, umisto da posluša sebe i kaže „ne“, izabere ono “ajde, more, neć svit propast“, jer mu je lakše sebe izdat’ nego druge razočarat’.

Ma neće svit propast jednon, ali ako svaki put zatajiš sebe, ti ćeš propast i izgubit identitet. Neš više bit ni nečije dite nego morebit roditelj svom roditelju. Nećeš više bit partner, ćaća, mater ili šta već jesi ili bi triba bit, nego imaginarna tvorevina tuđi želja, bez kičme i osobnosti. Kako vitar bude puva, tako ćeš ti odat…i kad vitru dosadi ili se utrne, neš znat ni ko si, ni šta si ni koji ti je cilj i svrha jerbo neće ko imat tobon mlatit.

Ako mene pitaš, a pitaš dočin ovo čitaš, problem je u tome što smo mi generacije odgojene da se bojimo svoji’ granica, jer se granica tumačila ko drskost, oholost ili neposluh. Ponavljan, svoji’ granica! Šta to znači? Pa ovako…Ko dica smo itekako znali za granice koje su nam postavljali mater i ćaća i evo ti sve na svitu, aj je priđi. Odma znaš šta te sliduje. Tu nema dileme, jasno se znalo ko je ko i koje je čija uloga. Međutin, ti naši mater i ćaća isto su imali mater i ćaću i kao odrasli ljudi nisu se smili ili čak nisu se znali postavit prema svojin roditeljima. Ko odrasli ljudi nisu znali ili nisu smili postavit zdravu granicu materi i ćaći i vrlo često su u tom procesu gubili vlastiti identitet i postajali nesritni i izgubljeni ljudi koji su kasnije uništili vlastitu obitelj i ne znam ti šta sve usput.