Sponsored by
✍️ Ova besida zaštićena je autorskim pravima.
Sadržaj ove beside nije dopušteno kopirati, prosljeđivati, screenshotati ni javno objavljivati bez izričitog dopuštenja autorice.
U slučaju dopuštenja, svako dijeljenje mora sadržavati jasno navođenje autorice Andrijana Vekić i oznaku profila: @babini.savjeti.
Dopuštenje me možete zatražiti odgovorom na ovaj mail ili porukom na Instagram profilu @babini.savjeti.
Čeljadi moja,
Iako sam vam već napisala mail najave ove beside, pojma nemam kako bih je započela, pogotovo zbog svih poruka koje sam dobila nakon najave…
Dopustite mi da za nove pretplatnike ponovim ono šta sam vam napisala u najavnom mailu, čisto da razbijem ovu težinu pisanja koju osićam nakon spoznaje da me Bog ovime možda šalje razminirati nečija bojna polja.
Dakle, napisah vam:
Dugo se družimo na Instagramu i vrimenom ste skužili da moja duša pamti neke bitke kroz koje i vi prolazite. Ne krijem ih jer smatram da mi nisu dane samo radi mene, nego radi onih kojima me Bog šalje.
Već godinama me pitate isto pitanje: “Kako si uspila oprostit ocu?”
Dugo nisam znala jesam li spremna i želim li o tome javno govorit.
Neke stvari nije problem napisat zato šta ne znaš šta bi reka, nego zato šta ne znaš kakav će plod donit. Ja definitivno ne želim da me zbog mog iskustva s ocem neko sažalijeva ili, još gore, veliča. Želja mi je samo da nekome bude od koristi i makar na trenutak olakša breme koje nosi.
Iako nije lako ogolit ono najranjivije u sebi prid ljudima koje nikad nisi ni upozna, nakon puno razmišljanja, molitve i vaših poruka, odlučila sam ipak ispričat svoju priču o oprostu. Ne zato šta mislim da imam savršene odgovore. Nemam ih. Niti zato šta sam “sveta žena koja je sve rišila sa svojim Bogom i s ćaćom”. Nisam. Nego zato šta mislim da svako iskustvo koje nam je dano more postat nešto dobro za drugoga ako ga ne zakopamo u sebi.
A ja sam u svemu šta sam prošla počela pripoznavat upravo to da Bog i od naših najružnijih rana more napravit prostor u kojem će neko drugi prvi put priznat:
“Da, i mene boli.”
“Da, i ja nosim nešto šta me izjeda.”
“Da, možda i ja tribam počet proces oprosta.”
Sve ove godine mi se jako puno ljudi javilo sa svojim pričama o očevima, majkama, nasilju, alkoholu, obiteljskim ranama, šutnji i boli koju nose desetljećima. Možda baš zato više nemam pravo šutit o onome šta je meni pomoglo da ne ostanem zarobljena u mržnji.
Ova besida neće bit laka.
Neće bit ni “instant duhovni r<ecept”.
I neću vam lagat da oprost izbriše bol jer je ne briše.
Ali možda s oprostom ipak malo lakše dišemo.
U novoj besidi ću pričat kako sam prolazila kroz proces oprosta ocu, šta je u meni godinama pucalo, kako sam ga istovrimeno mogla volit i prezirat, zašto oprost nije doša priko noći i zašto mislim da Boga ne plaši naša iskrena bol.
Možda će neko od vas nakon ove beside prvi put sebi priznat da ima problem koji godinama pokušava zatrpat. I možda će baš to bit početak nečega dobroga.
Sad moremo dalje.
Moram priznat da su me vaša svjedočanstva i životna iskustva koja ste podilili sa mnom ostavili bez teksta prid misterijem patnje i života koji opstaje unatoč svemu. Nevirojatno je koliko smo svi ranjeni, kakve sve terete nosimo i koliko se malo o tome zapravo priča. Ko da nam je u genetski kod neizbrisivo upisano: “Šuti, sramota je”, iako vrlo često nismo ni najmanje krivi za stvari koje su nas snašle.
Čitajući sve vaše poruke, shvatila sam koliko različitih životnih priča more dovest do iste posljedice — ranjenosti od strane vlastitih roditelja. U jednom trenutku sam se i sama zapitala:
“Pa šta ćeš ti njima pisat o oprostu kad ne opraštaš istu stvar niti stvari iste težine ko oni?”
Ima istine u tome.
Ipak mislim da oprost nije prvenstveno pitanje veličine i težine onoga šta opraštamo, nego pitanje našeg izbora. Ono šta opraštamo more manje ili više otežat i usporit proces, ali ako se čovik ipak odluči krenit tim putem, sam proces je u svojoj srži vrlo sličan, a rezultat gotovo uvik isti — sloboda unatoč ranjenosti.
Da puno ne filozofiram, prić ću na stvar.
Ako ovu besidu čitaš jer ti triba ko melem na ranu, želim da znaš da moja i tvoja rana sigurno nisu iste, niti tribaju bit. Morebit si ti ranjen od strane matere, a ja od ćaće. Kod nekog trećeg morebit uopće nije u pitanju roditelj. Nadalje, nečiji roditelj je nanosio zlo iz zlobe, a nečiji iz nemoći, bolesti ili vlastite slomljenosti. Neko je prije zlostavljanja uspio zavolit i doživit roditelja ko roditelja, a neko nikad nije iskusio ni minimum roditeljske brige i sigurnosti. Verzija je onoliko koliko je ljudi i odnosa.
Zato se danas neću fokusirat na oblike ni težinu zlostavljanja, nego na proces oprosta.
Neću, dakle, pričat detalje svog iskustva s ćaćom, niti će to ikome koristit. Naprotiv, u centar ove beside stavit ću jednu prekrasnu slobodu — tvoj i moj izbor da s onim šta nismo mogli birat i na šta nismo mogli uticat učinimo nešto drugačije od onoga na šta nas naša ranjenost tira i uvituje.
Vrlo je važno da već na početku znamo da ti i ja danas imamo slobodu izabrat život ili smrt — za sebe.
Za smrt ne triba puno. Dovoljno je pripustit boli, gorčini i mržnji da nas polako iznutra razaraju i pritvaraju u zatvor vlastitih rana. Za život je, međutim, potribno proć porođajne muke, ko i onda kad smo se fizički rađali.
Kako?
Pripovidit ću u nastavku.
🔒 Nastavak ove beside je dio arhive
Misečna i tromisečna pretplata daju pristup novim besidama. Cila arhiva dostupna je uz godišnju pretplatu. Ako želiš čitati sve od početka — otključaj arhivu.
Otključaj arhivu