Kako se izmiriti s pokojnicima?

Znaš, dite moje, kad dođe Dušni dan, na grob se odnese cviće, svića se zapali, i mi mislimo da je to to, da smo ispunili dužnost prema našim pokojnicima. Ali nerijetko se događa da na srcu nosimo onu možda i davno zakopanu dužnost koju smo propustili - za života biti u miru s bližnjima, a zatim ona još teža i tiša - izmirit se s onima s kojima smo se, dok su bili živi, razišli u srcu.

Nije lako na srcu nosit kamen neizgovorene riči, ni gorčinu neiskazane ljubavi. A još teže je kad onaj komu bi tili reć „oprosti”, već leži pod zemljom. I onda se čovik pita ima li pomoći, more li se srce izmiriti s onim srcem koje je pristalo kucat. Mogu li i ako mogu, kako oprostit pokojniku…Je li kasno?

Nažalost, stanje duše nije promjenjivo nakon tjelesne smrti, naš oprost pokojniku neće puno značiti. Međutim ima nešto jako bitno u svemu tome - možda je kasno za izmirenje, ali nije kasno za ljubav, jer ljubav ne prestaje ni kad smrt zatvori oči. Sam Gospodin je reka’: “Bog nije Bog mrtvih, nego živih” (Mk 12,27), a ako su živi u Bogu, onda im možemo i trebamo iskazati ljubav u molitvi i reći: ”Opraštam ti, počivaj u miru.”

Premda se duša pokojnika već raskusurala s Bogom, s naše duše, s našeg srca će pasti teret tog nerazrješenog odnosa. Naravno, uz uvjet da je iskreno izrečeno i da smo spremni dopustiti oprostu da raste i djeluje u nama.