Dite moje,
svakodnevno po gradu gledam isto:
more lipote, mladosti, snova i more kopija.
Jedan đir po centru grada i u čas saznaš koja je modna marka izbacila novu kolekciju.
Sve isto: iste tene, iste torbe, isti šilterice, isti filter na slici, iste poze za fotografiranje, apsolutno sve isto. Zapitaš se di je nestao čovik.
Sve mi se čini da se izgubio pod lavinom tuđi’ mišljenja, ispod koje ono čudovište koje se voli uvuć u dušu i dalje tiho šapće :
„Nisi dovoljno dobar.“
„Nisi dovoljno lip.“
„Nisi vridan ljubavi.“
„Nisi dovoljno pametan.“
„Nisi dovoljan.“
O, bezumni!
Kad bi čovik samo zna’ ko je zapravo, kompleksi bi ko miševi pobigli u rupu.
E, nije sve tako jednostavno. Zašto mi ne bi malo zakomplicirali stvar?
Koliko god smo jedinstveni, toliko se trudimo bit kopije.
Sataremo se zaradit koji dinar, ulazimo u minuse da bi kupili neku markiranu krpicu. Nećemo uložit u znanje i putovanje, sticanje novih spoznaja i proširivanje vidika, ali oćemo u torbu s istaknuta dva-tri slova (LV i sl.) ili sist u neki skupi kafić da nas vide…
Nosimo tuđa imena i prezimena na sebi ko da će tuđe prezime na našim prsima popunit rupu u duši koju je stvorilo tuđe mišljenje.
🔒 Ova besida je dio arhive
Misečna pretplata daje pristup novim besidama. Cila arhiva dostupna je uz godišnju pretplatu. Ako želiš čitati sve od početka — otključaj arhivu.
Otključaj arhivu