Rana koja je zarasla ne traži više suze, vego svrhu.

Čeljadi moja,

danas ćemo malo besidit o ranama jerbo ji svi imamo. Besidit ćemo o tome kako postoje rane koje nikad ne nestanu, i to je istina koju čovik dugo odbija privatit jerbo smo naučeni mislit da ozdravljenje znači povratak na staro stanje, na neku zamišljenu “normalu” u kojoj nas ništa više ne boli, ništa nas ne podsića na prošlost i ništa nas ne žigne ispod rebara kad se sitimo neki’ životni’ razdoblja.

Mi bi najradije da rana nestane ko da je nikad nije ni bilo, da se prošlost izbriše, da srce jopet bude prazno i mirno ko da kroza nj nikad nije prošla oluja. Ali život ne funkcionira na taj način. Bog koji nas je stvorija ne briše prošlost, vego je priobražava u put koji se otvara prid nama. Ne vraća nas na početak, vego nas vodi naprid, i to često baš kroz ono šta smo mislili da će nas zauvik slomit.

Dopustite mi da buden osobna jerbo o ranama ne moremo besidit bez osobnog iskustva. Kad čovik odreste u kući u kojoj nema sigurnosti, on rano nauči stvari koje druga dica uče puno kasnije ili morebit nikad. Nauči slušat zvukove, čitat raspoloženja, pripoznavat napetost u zraku, nauči šta znači bit na oprezu i kad bi triba bit bezbrižan. Ja san jedno od te dice. Odrasla san uz ćaću alkoholičara koji je zna bit vrlo nasilan i uz mater koja je nosila svoju psihičku bolest na način koji izbije ispod nogu i ono malo stabilnosti šta bi dite tribalo imat. Takva kuća nije samo prostor u kojem san živila, vego i stvarnost koja me oblikovala. Uz svakodnevnu napetost i stra' oće li opet izbit neki belaj, živili smo u neizvisnosti koja se uvukla pod kožu i ostala duboko u tilu i podsvisti. Naučili smo već po koracima i tonu glasa naslutit kakav će dan bit. Vrimenon smo, ni krivi ni dužni, počeli virovat da smo krivi za njiovo stanje i reakcije i ušutkivali smo svoje ditinjstvo da ne izazovemo novu oluju. Naučili smo se snać, prilagodit, prišutit, priživit. Koža našeg tila i duše bila je premeka za tako ozbiljne rane koje nisu nastale od jednog događaja vego od načina života, od dugog niza dana i godina u kojima nismo imali čvrsto tlo pod nogama.

Ko dite se nisan znala nosit s tim ranama. Bila san zbunjena, pogubljena i priplašena. Niko me nije učija kako se nosit s takvin životon i takvin roditeljima. Godinama san mislila da ću bit dobro tek kad rana sosve nestane ili kad mater i ćaća umru. Da će ozdravljenje značit da se više ničega ne sićan s težinon, da me ništa ne dira, da mogu govorit o svemu tome ko o tuđen životu. Mislila san da ću tek tada bit slobodna, da će tek tada sve imat smisla. I puno san energije potrošila pokušavajuć izbrisat ono šta se ne briše, pokušavajući dokazat sebi da me više ne boli, da sam to ostavila iza sebe, da san se oslobodila prošlosti. Ali čovik ne more rišit prošlost ko matematički zadatak. Prošlost nije jednadžba, ona je dio života. Moreš je razumit, možeš je privatit, možeš je oslobodit gorčine, ali ne možeš je izbrisat.

Tribalo mi je dugo da to skontan, tribalo mi je nekoliko dobri’ i sveti’ ljudi koji su me volili ovakvu kakva jesan, da bi se istina o meni i ranama spustila u srce i smirila ga. Kad san napokon privatila da su rane dio mog života i da iman moć uz Božju pomoć priobrazit ji u blagoslov, dogodilo se nešto neočekivano: rana je pristala bit teret kojeg se moran oslobodit i postala je misto iz kojeg mogu živit.