Zašto smo izgubili sposobnost trpljenja?

✍️ Ova besida zaštićena je autorskim pravima.
Sadržaj ove beside nije dopušteno kopirati, prosljeđivati, screenshotati ni javno objavljivati bez izričitog dopuštenja autorice.
Svako dijeljenje mora sadržavati jasno navođenje autorice Andrijana Vekić i oznaku profila: @babini.savjeti.

Dopuštenje me možete zatražiti odgovorom na ovaj mail ili porukom na Instagram profilu @babini.savjeti.

Čeljadi moja,

Jučer sam vam na Instagramu najavila ovu temu i ostavila link di ste mogli napisat svoja mišljenja o tome zašto sve teže podnosimo patnju. Vaši odgovori su bili različiti i vrlo zanimljivi. Iz njih se moglo vidit koliko je taj univerzalni pojam patnje u biti individualan i obojan našim iskustvima. Morebit je zato teško besidit o patnji jerbo ima onoliko oblika koliko je ljudi, ako ne i više, budući da svaki čovik ne nosi samo jedan križ ili patnju, nego neritko i više. Zato neću besidit o vrstama patnje i različitim iskustvima, nego o čovikovoj (ne)sposobnosti trpljenja i podnošenja patnje u svim njezinim oblicima, od one najmanje do onizi veći’.

Kad je trpljenje u pitanju, menščini da danas u čoviku postoji nešto duboko paradoksalno. Čovik nikad u povisti nije živio udobnije, sigurnije i tehnološki zaštićenije, a istovrimeno nikada nije bio toliko emocionalno lomljiv prid običnim životnim poteškoćama ko danas. Dovoljno je zavirit u svakodnevicu da bi se vidilo koliko je prag tolerancije na nelagodu posta’ nizak. Ljudi danas teško podnose čekanje u redu, nervozni su ako internet uspori nekoliko sekundi, frustrirani ako odgovor na poruku ne dođe u roku odma’. Sve mora bit trenutno dostupno, brzo i bez poteškoća. Hrana stiže na kućna vrata za manje od pola sata, filmovi su dostupni jednim klikom, partneri se upoznaju povlačenjem prsta priko ekrana, a informacije se gutaju u kratkim intervalima pažnje. Čovik je okružen sustavom koji ga neprestano uvirava da je svaka prepreka nepotribna i da bi život, ako je ispravno organiziran, triba teć glatko, bez veći’ frustracija, čekanja i boli.

Upravo zato postaje sve očitije da suvremeni čovik nije izgubio samo sposobnost podnošenja veliki’ križeva, nego i elementarnu sposobnost nošenja obične životne težine. Sve teže podnosi dosadu, tišinu, sporost, odbijanje i nesigurnost. Čim odnos izgubi početnu lakoću i euforiju, mnogi odlaze. Čim posa’ postane zahtivan, javlja se potriba za bižanjem. Čim se pojavi osićaj praznine ili unutarnje nelagode, čovik instinktivno poseže za bilo čime šta bi tu prazninu ili nelagodu ispunilo, odnosno uklonilo. Ko da je čitava kultura organizirana oko jednog temeljnog uvirenja: da je nelagoda neprirodna i da je triba šta prije uklonit. Ali, čeljadi moja, mi dobro znamo da život ne funkcionira po toj logici. Život nije moguće živit bez frustracije, bez čekanja, bez gubitka i bez boli. I šta više društvo pokušava uklonit svaki oblik težine, to ljudi postaju nesposobniji nosit ono šta niko rođen nije uspija izbjeć - križ svakodnevice.